ГОРАН КИКОВИЋ '' О СРПСКОЈ НАРОДНОЈ ПРИПАДНОСТИ ЦРНОГОРАЦА И БРЂАНА''
О СРПСКОЈ НАРОДНОЈ ПРИПАДНОСТИ ЦРНОГОРАЦА И БРЂАНА
Говорити о националном идентитету Црногораца данас није захвално, али је неопходно потребно. Не због тога што се о историји Црне Горе мало зна, већ зато што, док анализирамо ово питање, имамо двије алтернативе. Прва је говорити истину. Друга је безумно и без размишљања прихватити догму владајућег режима у Црној Гори данас и њихово фалсификовање историје. Ми ћемо овдје ипак говорити истину, јер циљ студије јесте - историјском истином против фалсификата, па је зато потребно објаснити и дефинисати истину, а побити фалсификате аргументима.
Црна Гора је у својој историји доживљавана и називана ''српском Спартом'', ''Пијемонтом српског народа и српске круне'', ''драгим камењем'', ''буктињом српске слободе'' (...) Тако су је сликали најумнији и највиђенији Срби, попут Лазе Лазаревића, Алексе Шантића, Сима Матавуља, Бранка Радичевића и других. Та и таква Црна Гора, земља Светога Петра Цетињског и Светога Василија Острошког, земља чојства и јунаштва, храбрости и поштења, данас у највећој мјери живи само у сјећањима, књигама и причама. Таква Црна Гора, достојанствена и достојна поштовања, часна и поштена је престала да постоји након доласка комунистичког режима на власт 1945. године. Тада долази до покретања тзв. црногорског питања, а нова нација је рођена 01.05.1945. након објављивања текста "О црногорском националном питању" у листу ''Борба'', аутора књижевника и политичара Милована Ђиласа.
Тим чином су комунисти само наставили оно што су започеле црногорске усташе - Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија. Од тада до данашњег дана, у континуитету, у Црној Гори траје акција убијања душе и националне свијести Црногораца. Тада су то радили комунисти, а данас њихови идеолошки сљедбеници, који се, додуше, јесу преобукли у нова одијела и замијенили пароле, али је суштина остала иста. А суштина се састоји у расрбљивању, стварању лажне нације, брисању колективног памћења и свијести. Начин рада је остао исти. Разорити народ у моралном, духовном и националном смислу, изазивајући расколе и подјеле у становништву, спроводити атеизацију и аморализацију. Како је међу важним акцијама након Другог свјетског рата, новонастали режим прво кренуо у уништавање Српске православне цркве, као чувара националне свијести, тако се и данас у њиховој борби највише напада Црква. Јер циљ је јасан - прво уништити народ у духовном смислу. А од духовног до биолошког убиства није велики размак.
Срби у Црној Гори, умјесто да су државотворни народ, у јавном дискурсу (или боље рећи сервису партија на власти) често су проглашавани као подстрекачи вишедеценијског раздора, проповједници примитивизма и великосрпске милитанте политике у Црној Гори. И све то зарад јединог неодустајног задатка - коначног стварања нове, црногорске нације, која нема баш ничег заједничког са српством. Такво фалсификовање историјска наука, наравно, одбацује, али прихвата владајућа елита у Црној Гори, која те лажне историјске податке промовише кроз разне псеудорелигијске, паракултурне и квазинаучне организације. Организације, као што су НВО Црногорска православна црква, Дукљанска академија наука и умјетности, Матица црногорска (...) заправо су само разни услужни сервиси за различите потребе доминантног режима.
Та самопроглашена интелектуална елита Црне Горе, ти исцјељители наводног ''историјског сљепила'', настављају да његују "повијесни" коријен Црне Горе. Иако су ти људи чувари дукљанске части и образа, у том прљавом послу не бирају средства и не презају чак ни од испирања мозга најмлађима. Још од малих ногу дјеца се у школама уче да не говоре српским, већ матерњим језиком, одскора названим црногорским језиком, док се даљим школовањем, нарочито из предмета историје, полако надахњују домољубивом мржњом према национално неосвијештеним дједовима.
Такво фалсификовање националног идентитета и касапљење историје заиста не познаје границе. То доказује и недавно откриће црногорског језика, што је борцима против "геноцидног Светосавља" дало још већи полет и снагу. Међутим, без обзира на њихову снагу, финансијску или политичку моћ коју тренутно имају, оно што они немају су истинити аргументи. Чињенице раде против њих.
Оно што њима смета јесте чињеница да су се на Општецрногорском збору 1742. године, на коме су присуствовали сви пунољетни Црногорци, написали писмо руској царици у коме се престављају као "синови Цркве Источне, који живе на српским земљама - Црној Гори, Приморју и Скендерији". Они затварају очи пред податком да се Владика Данило Петровић потписивао као "Владика цетињски, војеводич српској земљи".
Лажни научници који тврде да је Црногорцима српство наметнуто од стране Србије, не знају или не желе да знају да је први српски национални програм настао управо на Цетињу, а написао га је Свети Петар Цетињски, који се позива на формирање Славено-српског царства, које би укључивало Црну Гору, Брда, Херцеговину, неке дјелове Далмације и Босне, а који би се након коначног ослобођења Србије ујединило у једну српску државу. Тај исти владика пред борбе на Мартинићима и Крусима говори да у "нама српско срце куца и српска крв тече", а Црногорце назива "српским витезовима који нису вични своју постојбину остављати".
Како документа казују
''Шћепан је Мали за најмање какво зло Црногорце и Брђане жестоко глобио и од те глобе само своје чиновнике држао; а за убиства почне преступнике вјешати како он то може равнодушно гледати да се шака народа Црногораца и Брђана његовој млогомоћној власти противи, додавши му уз то да су Црногорци и Брђани већ и цара себи поставили но 10.000 Црногораца и Брђана шта су могли спрама силе турске? Затијем одма(х) мајор Вукасовић свуд по Црној Гори и по Брдима, која су тада под Турцима била, распише књиге, у којима је народ позивао да узме оружје и да ратује с Турцима, обећавајући јунацима награде, а свему народу независност од турскога двора. Игуману острошкоме (у Бјелопавлићима) овако је писао: "Сад или већ никад, оче! Напути Брђане да сијеку Турке: Божа ти вјера бити ће за њих боље, ере пријевара није. А како свега, фала Богу, доста имам, да се саједине Црногорци и Брђани, сав христијанлук би к нама окренуо и све бисмо с помоћи бога учинили. Саде, оче, мореш, посве срећан и честит твоје данке учинити; ере, божа ти вјера, све што себи желим то ћу теби учинити, само не упусти ову згоду, но, ако мош, утврди и један дан да упремо на Спуж оли Подгорицу; ако ли даде Бог да узмемо, теби ће бити сто цекинах, а Брђанима велики дар''. Црногорци и Брђани, видећи силна обећања у писмима Вукасовића, тâ час оружају.
Чувши то Митрополит, пише му и замоли га да се прође војштења на Црну Гору и на Брда, на које му Кара Махмут одговори да он не купи војску на Црну Гору него само на Брда, која су му се одметнула, и препоручи Митрополиту да не даје помоћи Брђанима, нити да их пусти бјежати у Црну Гору, јер ако помогне Брђанима, а он ће и њй и онога ко им помогне ћерати "љутом, љутом Арбанијом". А кад види Митрополит да збиља Кара-Махмут мисли ударити на Брда, отпише му овако:''Што ми пишеш да Брђанима помоћ не дајем и да их не пуштим у Црну Гору, то ми немој говорити што ми закон и моја душа не дâ учинити. Брђани су моја браћа као и Црногорци''. Јошт откако је Вукасовић из Црне Горе пошао, помишљао је Митрополит на ово најважније; ако доиста Везир навојшти на Црну Гору или на Брда ш чим ће га дочекати.
Године 1796. усред љета, дигне Кара-Махмут војску на Брда да њй најприје освоји и похара, а со тијем да су му и плећи сигурне од њй, кад би на Црну Гору пошље навојштио. Брда сва, осим Куча, ми главари и старјешине и вас збор од Црне Горе, будући на данашњи дан сабрани на једно мјесто, а то чујући и видећи да се Турци справљају и готове са свом силом и јакости супроћ нас и наше браће Брђанах, у мало дана дођу ту и остали Црногорци и Брђани, свега око 8.000 људи, а тај дан пало је Црногораца и Брђана 23, а рањеније 26''.
Елем, Брђани нијесу Црногорци, али Брђани су равноправни са Црногорцима! Значи ли то даље, ако постоји црногорска нација и црногорски језик онда постоји и брђанска нација и брђански језик, илити територија Црне Горе није исто што и територија Брдâ што доводи до конклузије да су Црногорци извршили асимилацију Брђана. Дакле, српство у Црној Гори представља аутентичну националну мисао, а црногорска нација по овим аргументима не постоји.
Томе у прилог иде и саджај Законика књаза Данила Петровића, гдје у параграфу 92 стоји да "иако у Црној Гори нема никакве друге народности до једино Српске и никакве друге вјероисповјести до православне источне, то ипак сваки иноплеменик и иновјерац може слободно да живи и иста права имати као сваки Црногорац или Брђанин". Из овога се недвосмислено види да Црногорци и Брђани припадају српскоме народу.
О српству Краља Николе Петровића не треба ни говорити, довољно је само поменути његову пјесму и химну Црне Горе "Онамо намо", у којој се говори о ослобођењу и уједињењу српства. У вријеме његове владавине спроведен је и први попис становништва Црне Горе, у коме су се 95% становника изјаснило Србима. Остало су били Албанци. Значи, овим данашњим националним Црногорцима су дједови били или Срби или Албанци. Трећег нема. Овај текст уводника којега пишу и потписују сви истински историчари завршава се ријечима једног од највећих пјесника српског језика, Петром II Петровићем Његошем:
''Име ми је Вјерољуб, презиме ми Родољуб. Црну Гору, родну груду, камен паше одасвуду. Српски пишем и зборим, сваком громко говорим: народност ми србинска, ум и душа славјанска''.
Прилог припремио Горан Киковић